“23. novembar 2025, nedjelja. Iz svoje sobe čujem da me babo zove u dnevnu. „Eto me, idem.“ Pokazuje mi sliku na telefonu: „U utorak je Ismetova godišnjica, napiši nešto, da zabilježimo.“
Svake godine me oko grla stegne u novembru, ali nikad nemam dovoljno hrabrosti da pitam kako je to tada bilo. Jer ako i pitam, ne znam imam li hrabrosti da čujem odgovor. I zato ne pitam.
Mislim o tome, o njemu i o onima o kojima bi trebalo misliti, ali ne pitam. Ove godine mi je 20, student sam prava i često čitam o tome šta se dešavalo tih kobnih godina pucanja na takozvanu jugoslavensku braću i prepoznavanja tijela stvarne braće.
Moj otac je jedan od tih ljudi koji je po crnom džemperu sa bijelim crtama prepoznao vlastitog brata.
Prije 33 godine. 25. novembra 1992., u koju se te nedjelje vraćamo moj babo i ja. Godina kada je on imao samo 20. Rat traje već sedam mjeseci.
Nejra: I gdje si ti taj dan?
Babo: Ja sam na Ostrošcu. Stojimo i gledamo preko Une na Hasin Vrh, puca se. Znam ja da je Ismet tamo, ali nemaš šta, gledaš.
Nejra: I kad ste onda saznali? Ko vam je javio?
Babo: Pa navečer sam otišao kući, prenoćio, i onda smo sutradan saznali. Bio sam u Glogovcu, došao je Ćamil od Have, ti ga ne pamtiš i rekao nam.
Nejra: Jesu svi bili kod kuće tad?
Babo: Jesu. Ne znam šta je bilo s njima, ja sam odmah otišao u bolnicu u Cazin. Silazim dole, tu je negdje bila mrtvačnica.
Nejra: Jesi ga prepoznao?
Babo: Jesam. Bili su nekako nabacani tamo, mali prostor. Njih je bilo doveženo devet mrtvih. Odgrnuo sam i prepoznao ga po džemperu, jer znam u kakvom je otišao. Crn, s nekim bijelim crtama. Znao sam da je on.
Nejra: Jeste li mogli imati dženazu?
Babo: Jesmo. Skromno je to bilo, ali jesmo.
Nejra: Sjećam se da si govorio jednom da je imao neku uniformu.
Babo: Iz Zagreba je donio vojničku uniformu. Ostali su bili većinom u majicama, džemperima i tako… kao svi civili.
To je bio tek početak, pa nisu imali još ništa.
Nejra: Možda su ga zato i ciljali.
Babo: Pa sigurno je i to bio razlog, da. Možda su mislili da je neki komandant.
Nejra: Koliko si tad imao godina?
Babo: 20, kao ti sad.
Nejra: A Ismet?
Babo: 26.
Pitala sam još da li je tada bio snijeg, da lakše stvorim sliku kako je taj dan izgledao, ali nije puno pomoglo. Slike nema, a nije bilo ni snijega.
,,Dobro, napisat ću nešto.“
Vraćamo se u 25. novembar 2025, utorak. Nisam u Bosni, ali kažu da je pao snijeg. Obećala sam da ću napisati, pa tako gledam sliku koju mi je poslao. Moj babo, koji se već godinama slika sa svojim bratom samo na njegovom mezaru. Jer drugačije ne može.
Ismeta nema već 33 tužne godine, zbog snajperskog metka koji ga je pogodio u srce. U hrabro srce koje već 33 godine ne kuca. Kuca i plače srce moga oca, koji sve ove godine ponosno priča o svome starijem bratu. I iako se možda svaki drugi dan pita zašto je to morao biti baš on, i da li bi bio pogođen da nije imao uniformu, danas se ne pita ništa. Danas mu samo nedostaje brat. Danas se jedan brat nada da tamo negdje postoji neki onaj svijet, gdje će moći ponovo zagrliti svoga brata.
Prije nego što je Ismet (26) poginuo, trenirao je karate, položio za crni pojas u Ljubljani i planirao da polaže za instruktora. Sa svojim ocem i bratom napravio je kuću u koju se uselio i u kojoj je planirao da živi. Imao je ženu i dijete, snove I planove. Imao je ljude kojima već 33 godine nedostaje”- zaključili su tekst iz porodice.
